Ađan Munindo - Neočekivana sloboda
Ko okusi osamljenost i smirenje
postaje neustrašiv i bezgrešan,
utažen okusom ispravnosti.
Ađan Munindo: To da li neko živi životom celibata, kao monah ili
monahinja, ili živi kao laik, domaćin, jeste stvar izbora stila življenja. Taj izbor ne tiče se samo ličnih afiniteta, već ima veze i sa
raznim vrstama uslovljenosti sa onim što smo u sebi akumulirali,
našom kammom. Temeljna je postavka budističkog pogleda na svet da mi ne
dolazimo na ovaj svet kao prazan list papira, već sa svojom istorijom i
skupom sklonosti. To sa čime se pojavljujemo u ovom životu čini onda
kontekst i pozadinu u odnosu na koju se potom odvija naš život, a većina
nas nije u stanju da vidi njezine detalje.
Za sve nas, međutim ? monahe, monahinje ili nezaređene ? praksa je u
suštini ista. Svako od nas susreće se sa frustracijama, ograničenošću života i patnjom. Ono što je bitno je da li smo voljni da se suočimo sa
svojom patnjom svesno i pažljivo je osmotrimo ili smo se, pak, svesno
ili nesvesno, odlučili da od nje okrećemo glavu, da je izbegavamo, kako
bismo što više odložili suočavanje sa onim što se događa. I u životu
domaćina i u manastiru postoji čitava skala stupnjeva posvećenosti, od
onih koji su vrlo motivisani da vide šta je stvarnost u svakom trenutku,
do onih koji su okupirani raznim razbibrigama. Pri ovome, važno je da
li nam naš način života zaista odgovara i pomaže da razvijemo spremnost
za suočavanje. Ta spremnost je ključ.
Nema komentara:
Objavi komentar
Hvala na Komentaru