Dana jedanaestog novembra hiljadu devetsto devedeset i sedme godine, Veronika je odlučila da je – konačno! – kucnuo čas da se ubije.Pažljivo je očistila svoju sobu iznajmljenu u samostanu časnih sestara, isključila grejanje, oprala zube i legla.Sa noćnog stočića uzela je četiri kutije pilula za spavanje. Umesto da ih sve zajedno razdrobi i pomeša sa vodom, resila je da ih popije, jednu po jednu, budući da od namere do njenog ostvarenja uvek postoji veliki razmak, a ona je htela sebi da ostavi slobodu da se predomisli na pola puta. Međutim, sa svakom pilulom koju bi progutala, osećala je kako njena odlučnost raste: za pet minuta kutije su bile prazne.Pošto nije znala koliko će tačno potrajati dok ne izgubi svest, ostavila je na krevetu najnoviji broj francuskog časopisa Homme, koji je nedavno stigao u biblioteku u kojoj je radila. Iako je informatika nije naročito zanimala, listajući časopis otkrila je članak o nekoj kompjuterskoj igri koju je zamislio Paulo Koeljo, brazilski pisac koga je imala prilike da upozna na konferenciji za štampu u kafani hotela Grand Union. Razmenili su nekoliko reči i njegov izdavač ju je pozvao na večeru. Ali tamo je bilo mnogo sveta i nije bilo mogućnosti za razgovor.Međutim, sama činjenica da je upoznala autora navela ju je na pomisao da je on, na neki način, postao deo njenog sveta, a čitanje napisa o njegovom radu moglo bi da joj prekrati vreme. I dok je čekala smrt, Veronika poče da čita o informatici, oblasti koja je nimalo nije zanimala, što se, uostalom, savršeno slagalo sa svim drugim što je u životu radila, birajući uvek lakši put ili posežući samo za onim što joj je nadohvat ruke. Kao, na primer, taj časopis. Međutim, na njeno iznenađenje, već prvi pročitani redak uspeo je da je prene iz njene uobičajene pasivnosti (sedativi se još nisu bili rastvorili u njenom želucu, ali Veronika je bila pasivna po prirodi) i podstakao da, prvi put u životu, poveruje u jednu izreku koju su svi njeni prijatelji često ponavljali: „Ništa se na ovom svetu ne događa slučajno”.Otkud taj prvi redak upravo u času kad je život počeo da je napušta? Kakva se to skrivena poruka ukazala pred njenim očima, ako uopšte postoje skrivene poruke u pozadini pukih slučajnosti?Ispod crteža koji je predstavljao pomenutu kompjutersku igru, novinar je započinjao svoj članak pitanjem:„Gde je Slovenija?”„Niko ne zna gde je Slovenija”, pomisli. „Čak ni to.”Ali Slovenija je, svejedno, postojala i nalazila se tamo, napolju, i tu, unutra, u planinama na rubu obzora i na trgu ispod njenog prozora; Slovenija je bila njena otadžbina.
Nema komentara:
Objavi komentar
Hvala na Komentaru