Svakog jutra kada otvorim oči i ugledam ono što zovu “novi dan”, dođe mi
da ih odmah zatvorim i ne ustanem iz kreveta. Ali mora se.
Imam divnog muža, ludo zaljubljenog u mene, koji je uz to i vlasnik
uglednog investicionog fonda i koji se svake godine – protivno njegovoj
volji – pojavljuje na spisku trista najbogatijih ljudi u Švajcarskoj
koju sastavlja časopis Bilan. Imam dvoje dece, svoju “svrhu postojanja”
(kako kažu moje drugarice). Rano ujutru im služim doručak i odvodim ih u
školu – pet minuta peške od kuće – gde imaju celodnevnu nastavu, tako
da ja mogu da radim i planiram svoje vreme. Posle časova o njima se
brine dadilja Filipinka, dok se muž i ja ne vratimo kući.
Volim svoj posao. Priznata sam novinarka u uglednim dnevnim novinama koje se mogu kupiti u skoro svim trafikama u Ženevi, gradu u kojem živimo. Jednom godišnje odlazim na odmor s porodicom, najčešće na rajska mesta s divnim plažama, u “egzotičnim” zemljama gde je lokalno stanovništvo siromašno, što čini da se mi osećamo još bogatiji, privilegovaniji i zahvalniji za sve dobro što nam je život pružio.
Još se nisam predstavila. Drago mi je, zovem se Linda. Imam trideset jednu godinu, visoka sam sto sedamdeset pet santimetara, teška šezdeset osam kilograma i oblačim se u najskupljim radnjama koje postoje (zahvaljujući bezgraničnoj darežljivosti moga muža). Kod muškaraca izazivam požudu, a kod žena zavist.
Međutim, svakog jutra kada otvorim oči i ugledam ovaj idealni svet o kojem svi sanjaju a malo njih uspe da ga osvoji, znam da će mi dan biti poražavajući. Do početka ove godine ništa nisam dovodila u pitanje. Naprosto sam živela svoj život iako sam se ponekad osećala krivom što imam više nego što zaslužujem. Jednog lepog dana, dok sam svima spremala doručak (sećam se da je već bilo proleće i da je vrt počinjao da cveta), upitala sam se: “Dakle, to je to?”
Nije trebalo sebi da postavim to pitanje. Ali za to je bio kriv pisac koga sam prethodnog dana intervjuisala ikoji mi je u jednom trenutku rekao:
– Ni najmanje me ne zanima da budem srećan. Radije živim zaljubljen, što je opasno jer nikada ne znamo šta nas čeka.
Tada sam pomislila: jadan čovek. Nikad nije zadovoljan. Umreće tužan i pun gorčine. Sutradan sam shvatila da nikada ne rizikujem. Uvek znam šta me čeka: još jedan dan, potpuno isti kao prethodni. Zaljubljena? Pa, volim svog muža, što je garancija da neću pasti u depresiju zato što moram da živim s nekim iz finansijskih razloga, zbog dece ili društva.
Živim u najbezbednijoj zemlji na svetu, život mi je potpuno uređen, dobra sam majka i supruga. Vaspitana sam u strogoj protestantskoj tradiciji i planiram da isto tako vaspitam svoju decu. Ne pravim rizične korake jer znam da mogu sve da upropastim. Sve radim maksimalno efikasno s minimalnim uključivanjem emocija. U mladosti sam patila zbog neuzvraćenih ljubavi kao i svi drugi. Ali od kada sam se udala vreme je stalo.
Sve dok nisam naletela na tog prokletog pisca i njegov odgovor. Pobogu. čega ima lošeg u svakodnevici ili dokolici?
Da budem iskrena, baš ničega, Osim…
https://mega.nz/file/hdEDXCQT#wPDT4b_ZdtMQb0YroZsPXCZYeXx4WFwhxfttguXP_eU
.png)
Nema komentara:
Objavi komentar
Hvala na Komentaru