Sina ser Voltera Vilkinsona upoznao sam na Božić 1982. godine u velškom gradu Portmedogu, u Velikoj Britaniji. Sećam se da je tom prilikom pomenuo rukopis koji je njegov otac pronašao, ali
nijedan od nas dvojice nije pridavao mnogo značaja tome. Svih ovih godina održavali smo srdačne odnose, a imao sam prilike da ga susretnem barem još dva puta prilikom poseta njegovoj zemlji radi promocija svojih knjiga.
Dana 30. novembra 2011. godine dobio sam kopiju teksta koji je pomenuo prilikom našeg prvog susreta. Navešću ga u nastavku. Tako bih Voleo da počnem ove redove rečima:
„Sada kada se moj život primakao kraju, ostavljam za buduća pokolenja sve ono što sam naučio putujući po licu Zemlje. Neka im bude na korist.”
Ali to, nažalost, nije istina. Imam tek dvadeset jednu godinu, roditelje koji su mi podarili ljubav i vaspitanje i ženu koju volim i koja mene voli ali život će se potruditi da nas sutra rastavi, kada svako od nas treba da krene u potragu za svojim putem, svojom sudbinom ili svojim načinom da se suoči sa smrću.
Za moju porodicu danas je 14. jul 1099. godine. Za porodicu Jakova, mog prijatelja iz detinjstva sa kojim sam se igrao na ulicama ovog našeg Jerusalima, godina je 4859. on obožava da naglasi kako je jevrejska vera starija od moje. Za mnogopoštovanog Ibn al Atira, koji je celog života pokušavao da zapiše istoriju koja se sada završava, godina 492. primiče se kraju. Ne slažemo se oko datuma niti oko načina slavljenja Boga, ali u svemu drugome naš zajednički život je veoma skladan.
Nema komentara:
Objavi komentar
Hvala na Komentaru